Jurjevo
Jurjevo se slavi 23. travnja. Profesorica Marica Tešija sljedećim je riječima opisala Jurjevo u Okićkom kraju:
„Kad se okičke šume i živice zazeleniju i ledine išoraju rožami, klonci zadišiju lubičicami, u našemi seli slavi se – Jurjev. Pasteri se rano staneju, zaitiju bolte na pleča i otajaju u šumu po bukovo kitje. Zbiraju i sečeju nalepše kite i nosiju a pleči domom. U nekemi seli z temi velikemi kitami kinđiju se zden. U jedne ruke držiju kitu, tak da jem se lice ne vidi, a u druge nosiju veliku košoru. Na dno deneju štrane da se jajca koja se po seli dobiju ne zdrobiju. Ideju od iže do žive i popevaju.
Kada daruju Juru zelenoga, oni se zafaliju, a gazdarica otrgne jenu kitu, dene ju na svoja vrota da bi je se roslo i bujalo i sretno u iže bilo. Popoldon se pasteri na paše sastoneju, obično na gmojnu, zemeju si kruva i luka zakuriju veliki ogen i kad ostane samo žaravka – spečeju jojca i onda se gostiju dugo na večer. Još ni jeno Jurjevo pref prešlo, a več si misliju i jedva čekaju kad bu drugo došlo.
Tu istu večer ili jutro dojde por čstitarof i gazdarica mora sekemu nekaj dati šp maše store narodne:
Bole da propode selo, nek u njemu običaji stori.“
Ivanje
Ivanje se slavi 24. lipnja – na razmeđu proljeća i ljeta, kad se u predvečerje pojave ivanjske krijesnice.
„Kad se okičke sinokoše zabeliju z ivančicami, slavi se Ivanje. Deset dana pre Ivanja dečki su išli u šumu po borovicu i u trsje po mladje. Te su grane na koleni trgali i metali u kupe na križanje u selu ili na brežuljak da se bolje i dalje vidi. Dečki su se delali važni red urami, koji more deblju granu pretrgnuti. To se tak sušilo teden dan da ble gori. Po suvoj borovici su posipali zmešanu sol i pepel, da bi iz kresa stirali zle duve.
Dan pre Ivanja deca su išla brati ivanjske rože i preput i nosila domom. Preputom su kinđili krov da grom ne vudri v ižu. Pri svakoj iži njamlađi bereju ivančice. Doneseju je domom i najstariji pri iži zima največu , a najmlajši najmanju, i tak složiju po starosti družine na forgank.
Jutro, na samo Ivanje, saki ide gledat svoju rožu. Čija se povenua taj bu najprije mrl u te iže. Čim se zmrači, najmlajši Iva v selu pripali luč na ognjišču najstarije iže u selu i nosi gen do križanja. Tu ga već čeka najstariji Iva u selu koji s tem luči pripali kres. Stariji ljudi doneseju si klupčice, a dečki si zemeju rigle, lonce i rangle i idu po seu Ivanom čestitat i zvonju pod okni. Dodeju sake iže, popevaju i štrilingaju.
Želiju mu da dugo živi i da bu zdrav. Godvnjak zide van i pozove čestitare u ižu pa je ponudi z vinom. Kad popijeju, saki kupicu vina, otideju dalje. Kad sem po selu Ivanom čestitaju, dojdu nazad na križanje gde stariji već na klupčicam sediju, prioivedaju i popevaju ivanjske pjesme. Si se složiju u kolo oko kresa i popevaju i tancaju Šemičku.
Ivani nudiju z vinom, posle stariji otideju domom, a mlaji ostaneju. Ivani skačeju prek ognja, najpre maega, a onda složiju većega, pak najvećega. Koji Iva preskoči najveći kres, toga mora cura Ivančica kušnuti. Koji Iva prismud gaće, taj još ni za ženiti.
Jutro se na žaru na križanju pekel kukuruzni kruv, tak velik da je saki seljak dobil komadić kruva. I slatko su ga pojeli. Kad se danilo, saki si je zel šaku pepela z ognjišča i odnesel domom. Pepel je posipal po živini, iže i pred lesom da se iz domovine istiraju vragi i kače. Si se trudiju da ta noć prejde veselo i kak treba jer veliju stari ljudi da na ivanjsku noć novci „cveteju“. S tem je Ivanje završilo i celo leto su se spominali kak je prešla ta noć.“
Kupinečki drmeš
Manifestacija Kupinečki drmeš pokrenuta je na inicijativu našeg tadašnjeg dugogodišnjeg župnika Jurja Tomca 2007. godine. Naziv je uzet od jednog od desetak drmeša koji su se svirali nekada (a i mi ih danas sviramo i plešemo). Kupinečki drmeš je zamišljen kao prikaz različitosti folklornog stvaralaštva i za to smo mu dali moto: “SIMBOL KULTURNOG BOGATSTVA, FOLKLORNOG STVARALAŠTVA, PRIJATELJSTVA I DRUŽENJA.”
Ugostili smo 68. Folkornih skupina iz 16. Županija, te 11. dječjih folklornih skupina iz bliže okolice. Ipak najljepši rezultat 1. Kupinečkog drmeša, koji je održan 15.08.2007. bio je osnivanje dječje folklorne sekcije.
Kupinečki drmeš održava se u drugoj polovici osmog mjeseca, izuzev ove godine, kada je zbog pandemije u planu održati ga u listopadu.
Kljuka
Tradicionalno godišnje proštenje, odnosno Ključko proštenje, u narodu poznato kao „Kljuka“ obilježava se druge nedjelje u mjesecu rujnu. Na taj dan Župa Svete Marije pod Okićem slavi široko poznati blagdan Rođenja Blažene Djevice Marije. U tu čast, vjernici iz okolnih župa pješice hodočaste pod Okić u obliku tzv. „prošencija“. Podrijetlo naziva „Kljuka“ nije potpuno jasno. No, postoji legenda koja se godinama prenosila s koljena na koljeno. Nekada davno u Okićkom kraju je živio čovjek s teškim oštećenjima nogu koji se mogao kretati samo pomoću štapa, tzv. kljuke. Zavjetovao se Majci Božjoj Okićkoj da će pješice hodočastiti do njezina doma. Ispuni je obećanje i dogodilo se čudo. Njegove su noge ozdravile te je odbacio svoju kljuku. Od tada je okićkom proštenju dodijeljen naziv „Kljuka“.
Dan općine
Dan općine je dan Male Gospe.
Martinje
Blagdan Svetog Martina, blagdan krštenja mošta.
KUD Klinča Sela njeguje martinjske običaje od 2008. godine, kada je prvi put slavljen prikazom krštenja mošta uz tamburašku sekciju KUD-a. Pokojni gospodin Stjepan Palijaš napisao je igrokaz “Martinje” koji je na scenu postavila kazališna sekcija Društva, kojom su na humorističan način prikazali običaje našeg kraja.